Pripada familiji Polyporaceae, rupičavke, a epitet laetiporus znače ,,svetlih pora,,od čega dolazi ime roda, a vrsta je dobila naziv po sumpornoj boji celog plodnog tela, koje čak ima i miris sumpora dok je mlado.
Anglosaksonski naziv Chicken of the wood / šumsko pile / je opis ukusa i konzistencije mesa , koje kada se gljiva obari ili ispeče ima izgled i ukus piletine.
Kod suseda Hrvata gljivu nazivaju ,,sumporni žbunac,, ili ,, žuti kruh,, Bugari je zovu - ,,Сярна гъба,,.Rusi ,,tрутовик серно-жёлтый,,a u Srbiji je popularan naziv šumsko pile i vrbovača, jer je po Vojvodini najviše beru na vrbama pored reka Dunav, Sava, Tisa, kao i u depresijama Panonskle nizije.
RASPROSTRANJENOST I VREME RASTA
Gljiva je rasprostranjena na severnoj hemisferi, Americi, Evropi do dalekog istoka Sibira.Plodonosi od kraja aprila pa sve do sredine novembra zavisno od klimatskih uslova.
STANIŠTE GLJIVE
Parazitira živa stabla liščara sa nekim fizičkim oštećenjem ili obolela. Prelazi i u saprobnu fazu, pa je česta na oborenim mrtvim deblima i panjevima lišćarskih vrsta.
Najčešća je na vrbi, topoli, brestu, bagremu, divljem kestenu, jasenu, bukvi, hrastu, grabu, lipama i platanima u gradskoj sredini. Nalažena je i na orahu i drugim voćkama, a po gradovima u Srbiji čak i na panju smokve.
Veoma je retka na četinarima, osim u Americi gde se ne preporučuje za konzumaciju.
Tipično stanište su obale reka, jezera, kanala, pa ih u Vojvodini beru iz čamca.Obično plodna tela izlaze u bazi drveta, ali i vrlo visoko na granama i do 6 - 7 metara.
OPIS GLJIVE
ŠEŠIRI ili lepeze poredjani su kao crepovi jedan iznad drugog, a veoma retko izađe samo jedno plodno telo.Obično su srasle u osnovi jedna s drugom pa čine plodna tela veličine i do metar, a teška i po 10 kilograma.Mlada gljiva početkom plodonošenja liči na ,,pur penu,, žute boje koja izlazi iz kore drveta.
Gornja površina gljive je živo žuto-narandžaste boje, a himenijum sastavljen od gustih pora/ 3 na 1 mm / svetlije krem do sumporno žut.
Otisak praha spora je bele boje.
MESO GLJIVE
Kod mladih primeraka je meko,sočno, nakiselog mirisa koji podseća na sumpor. Tada je puno vode i iz njega se cede kapi vode, a kako gljiva stari, postaje drvenasto, žilavo i nepodobno za jelo, osim za sušenje za sušenje u medicinske svrhe
JESTIVOST I UPOTREBA
Gljiva se ne sme konzumirati bez termičke obrade, koja podrazumeva kuvanje u vreloj vodi do 15 minuta,odbacivanje iste, ili prženje u jako zagrejanom vrelom i dubokom ulju.
Posle kuvanja, delovi isečeni na tanke ploške pogodni su za pohovanje, pečenje na žaru,kuvanje supe i raznih čorbi sa drugim gljivama,Malo stariji primersi se posle kuvanja mogu samleti u vodenici za mlevenje mesa, a takva smesa koristiti za izradu pljeskavica, faširanih šnicli isl.
Pojedini vegetarijanci ili vegani koriste je za punjene paprike, bilo sveže ili suve, musaku sa krompirom ili plavim patlidžanom.
Gljiva se ne preporučuje deci mladjoj od 7 godina, kao ni trudnicama i dojiljama.Primećena je kod ovih kategorija dijareja, povraćanje, nesanica , a kod najmladje dece i halucinacije.
Trudnicama se ne preporučuje jer sadrži hemolitični LSL ( Laetiporus sulphureus lecitin ), koji razgradjuje crvena krvna zrnca.
LEKOVITA SVOJSTVA
Ova gljiva proizvodi lecitin LSL (Laetiporus sulphurus lecitin) koji služi kao sredstvo protiv tromboze.
Vodeni ekstrat dobijen iz svežeg plodnog tela gljive zaustavlja rast sarkoma 180 i Erlihovog karcinoma.
Godine 1999. otkriveno je antivirusno i antibakterijsko dejstvo ekstrakta micelije protiv uzročnika malarije (Phasmodium falciparum).
Drugo istraživanje pokazalo je jako dejstvo micelije protiv Staphylococcus aureus i malo slabije protiv Bacillus subtilis. Kasniji rad je otkrio da je gljiva, takođe, efikasna i kada je Escherichia coli u pitanju. Micelija ove gljive deluje i protiv bakterije Serratia marcescens, koja je jedan od osnovnih uzročnika infekcije urinarnog trakta kod stradalih od cistične fibroze, a deluje revitalizujuće kod rana i opekotina.
U tradicionalnoj medicini se smatra kao sredstvo koje pomaže kod podizanja imuniteta i kao preventiva protiv bolesti. Primenjuje se kod oticanja dojki, problema sa prostatom, bolesti krvi ali i u klimakteričnom periodu kod žena. Vodeni ekstrat se koristi za lečenje seksualne difunkcije kod muškaraca (kontraindikacije – gastritis i čir na želucu). U Rusiji se koristi i kao antibiotik kod prehlade i kao lako dezinfikujuće sredstvo. Kod Belorusa je iz gljive izvučen hranljivi aditiv letiporin, preporučen kod osoba kojima treba obnoviti deficit vitamina i minerala, ali i da poveća otpornost na prehlade.
Za lečenje se koristi osušena gljiva, uglavnom u vidu tinktura i čajeva.
SLIČNE GLJIVE
Kod mladjih gljiva neiskusni gljivari mogu je zameniti sa orijaškim žbunom ili jastrebačom - Meripilus giganteus, koja nije tako jestiva i toliko karakteristično žuta, a na dodir himenijum i gornja površina lepeza te gljive odmah pocrne.
U SAD raste gljiva iz ove familije Laetiporus cincinnatus koja ima beli himenijum i nalazi se na četinarima, ali nije nalažena u Evropi.
BIBLIOGRAFIJA
- The Practical Mushroom Encyclopedia: Identifying, Picking and Cooking with Mushrooms, Peter Jordan.
- Atlas of Clinically Important Fungi, Carmen V, Sciortino Jr
- Pilze der Schweiz, BREITENBACH / KRÄNZLIN
- Лекарственные грибы ,Михаил Вишневскии,Moskva 2014.
- Лечебните гъби в България,Владимир Вжаров,Софиа 2016.
- 1200 Pilze, Rose Marie Dähncke, Augsburg, 2011
- Atlas gljiva, Vukojević J, Hadzić I,Beograd, 2013.
FOTOGRAFIJA
- Miljan Djordjević, Darko Milošević,
Marjan Kuštera
Zoran Velojić, Dušan Ranđelović, Vojin Lilić
Za mycologia.nissana - Marjan Kuštera i Srdjan Veselinović